Samo dve velike liste prešle cenzus - da li Srbija kreće političkim putem Amerike i Britanije?

Od izbora do izbora politička scena Srbije postajala je sve razuđenija, ali rezultat glasanja 25. oktobra otvorio je potpuno drugačije pitanje: da li se pred nama rađa politički sistem u kojem će se vlast i opozicija ubuduće smenjivati kroz borbu dva velika bloka, dok će male stranke polako nestajati sa glavne pozornice?

Ako se pogledaju izborni rezultati, moglo bi se reći da su birači napravili prilično jednostavan izbor. Umesto velikog broja stranaka, pokreta, koalicija i političkih projekata koji su godinama pokušavali da pronađu svoje mesto pod suncem, parlamentarna utakmica svela se na dva dominantna politička aktera. Sve ostalo, izuzimajući manjinske liste koje imaju poseban položaj u izbornom sistemu, ostalo je ispod cenzusa.

Teme za vas

Foto: Wikipedia

Na prvi pogled, to bi moglo da podseti na Sjedinjene Američke Države, gde se republikanci i demokrate decenijama smenjuju na vlasti, ili na Veliku Britaniju, u kojoj se glavna borba tradicionalno vodi između laburista i konzervativaca.

Ipak, postoji jedna važna razlika. U Srbiji se ne radi o tome da su dve stranke već decenijama izgradile stabilan sistem u kojem se smenjuju na vlasti, već o tome da je izborni rezultat pokazao koliko se brzo politička scena može promeniti kada se nezadovoljstvo, očekivanja i različiti politički interesi sliju u dva velika tabora.

Da li je, dakle, ovo samo izborni trenutak ili početak dugoročnog preuređenja srpske politike? I još važnije, da li bi takav razvoj događaja mogao da dovede do stabilnijeg sistema, ili bi Srbija samo dobila još izraženiju političku polarizaciju?

Dva velika bloka, ali ne nužno i dve političke ideologije

Rezultat izbora od 25. oktobra, prema projekcijama koje su objavili posmatrači iz CRTA, pokazao je da su dve najveće liste osvojile 52,45 i 39,2 odsto glasova, dok nijedna druga lista koja podleže opštem izbornom cenzusu nije uspela da uđe u parlament. Projekcija je predvidela 138 mandata za Studentsku listu i 103 za listu Aleksandar Vučić - Ujedinjena Srbija, uz mandate manjinskih stranaka. To je rezultat koji ima mnogo šire značenje od pukog rasporeda poslaničkih mesta.

Printskrin: Telegraf.rs

Godinama je jedan od problema srpske opozicije bila njena fragmentacija. Različite stranke pokušavale su da pronađu prostor između proevropske i nacionalno orijentisane politike, građanskih i konzervativnih ideja, insistiranja na ekonomskim temama i političkih kampanja zasnovanih na smeni vlasti. Pojedinačni politički akteri često su imali slične ciljeve, ali nisu uspevali da pronađu zajednički jezik, dok su njihovi međusobni sukobi dodatno otežavali stvaranje ubedljive alternative.

Sada se dogodilo nešto drugačije. Veliki deo birača koji žele promenu vlasti okupio se oko jedne liste, dok su oni koji podržavaju dosadašnji politički pravac ostali uz drugi veliki blok.

Međutim, zajednički protivnik ili zajednički cilj nisu isto što i zajednička ideologija.

Studentska lista, na primer, može da okupi građanski orijentisane birače, liberale, deo levice, konzervativce, nacionalno opredeljene građane i ljude koji se prvenstveno zalažu za odgovornost institucija. Ti birači mogu da se slože oko potrebe za političkom promenom, ali da imaju potpuno različite stavove o Evropskoj uniji, Kosovu i Metohiji, ekonomskim reformama, porezima, socijalnoj politici ili odnosima sa velikim silama.

Slično tome, birači vladajućeg bloka ne moraju svi da podržavaju istu ekonomsku ili društvenu politiku iz istih razloga. Nekima su važni kontinuitet, stabilnost i međunarodni položaj Srbije, drugima radna mesta, infrastruktura i socijalna davanja, a trećima politički ili identitetski stavovi.

Zato bi bilo preuranjeno zaključiti da je Srbija već dobila dve jasno definisane ideološke struje po američkom ili britanskom modelu. Ono što se za sada mnogo jasnije vidi jeste polarizacija između dva velika politička tabora, dok će tek naredni period pokazati mogu li oni da se pretvore u stabilne političke blokove sa prepoznatljivim programima.

Šta o tome govore strana iskustva?

Politički sistemi u SAD i Velikoj Britaniji često se navode kao primeri dvostranačke politike, ali do takvog rasporeda nije došlo samo zato što su birači odlučili da biraju između dve opcije.

U američkom sistemu predsednički izbori, izbori u jednomandatnim izbornim jedinicama i pravila po kojima kandidat sa najviše glasova osvaja mesto stvaraju snažan pritisak na manje stranke. One teško dolaze do predstavnika, a birači često glasaju strateški, za kandidata koji ima realne izglede da pobedi, umesto za onoga koji im je ideološki najbliži.

U Velikoj Britaniji, gde se poslanički mandati uglavnom osvajaju u jednomandatnim izbornim jedinicama, slična logika dugo je favorizovala laburiste i konzervativce. Ipak, britanska politika nije isključivo dvostranačka: Liberalne demokrate, Škotska nacionalna partija, Reform UK i druge stranke mogu da osvoje značajan broj glasova, a u određenim okolnostima i poslaničkih mesta.

Foto-kolaž: Konankov/NurPhoto / Shutterstock Editorial / Profimedia, Tanjug/Rade Prelić

Upravo tu se nalazi važna pouka za Srbiju. Dve dominantne političke snage ne znače da su svi ostali nestali, već da im je mnogo teže da pretvore podršku birača u političku moć.

Politikološka literatura ovaj fenomen povezuje sa takozvanim Dipveržeovim zakonom, nazvanim po francuskom politikologu Morisu Dipveržeu. U najjednostavnijem obliku, teorija ukazuje na to da većinski izborni sistemi sa jednomandatnim izbornim jedinicama podstiču razvoj dvostranačke konkurencije, dok proporcionalni sistemi lakše omogućavaju opstanak većeg broja stranaka.

To, naravno, nije nepromenljivo pravilo, već tendencija na koju utiču i politička istorija, regionalne razlike, društvene podele, organizacija stranaka i ponašanje birača.

A Srbija se po jednom ključnom elementu razlikuje od SAD i Velike Britanije: poslanici se biraju proporcionalno, sa raspodelom mandata prema izbornim listama, a ne u klasičnom sistemu jednomandatnih izbornih jedinica.

Prema pravilima koja objavljuje Republička izborna komisija, raspodela mandata obavlja se primenom D’Ontove metode, uz poseban tretman lista nacionalnih manjina. U Srbiji je opšti izborni cenzus tri odsto, a ne pet odsto, koliko je važio u ranijim izbornim ciklusima. [Republička izborna komisija; CRTA, 2026.]

To znači da izborni sistem Srbije ne gura stranke ka dvopartijskom modelu na isti način kao američki ili britanski. Ipak, ako birači počnu da se okupljaju oko dve velike liste, a manje stranke procene da samostalno nemaju šanse da pređu cenzus, i proporcionalni sistem može da proizvede snažnu koncentraciju političke moći.

Drugim rečima, Srbija može da dobije dvoblokovsku politiku i bez formalnog dvopartijskog sistema.

Zašto bi male stranke mogle da postanu najveći gubitnici?

Ukoliko se ovakav izborni obrazac ponovi na narednim izborima, manje stranke naći će se pred ozbiljnom dilemom: da li da nastave samostalno da nastupaju, rizikujući da ostanu bez poslaničkih mesta, ili da se priključe jednom od dva velika bloka i tako sačuvaju politički uticaj. To bi moglo da promeni čitavu logiku stranačkog života u Srbiji.

Printkrin: Tanjug/Video

Umesto da stranke pokušavaju da osvoje nekoliko procenata glasova i na osnovu toga pregovaraju o koalicijama, njihova glavna borba mogla bi da se preseli unutar dva velika tabora. Pitanje više ne bi bilo samo koliko glasova neka stranka može da osvoji, već koliko može da utiče na program, kadrovska rešenja i odluke bloka kojem pripada.

Za male stranke to bi predstavljalo rizik, ali i priliku. One koje imaju prepoznatljivu ideologiju, snažnu lokalnu organizaciju ili biračku bazu koncentrisanu u određenim sredinama mogle bi da sačuvaju uticaj. Druge bi mogle da postanu tek organizacioni delovi većih političkih projekata.

Posebno je važno što se politička podrška ne prenosi automatski sa jedne stranke na drugu. Birači koji prihvataju zajednički nastup na izborima ne moraju nužno da prihvate i svaku odluku buduće koalicione vlade. Ako se unutrašnje razlike pokažu većim od zajedničkog interesa, veliki blokovi mogli bi da počnu da se raspadaju jednako brzo kao što su nastali.

U tome leži i najveća nepoznanica novog političkog rasporeda: da li je reč o dugoročnoj promeni biračkih navika ili o privremenom okupljanju birača oko dve liste u izuzetnim okolnostima.

Da li je Srbija već dobila svoj dvostranački sistem?

Analiza poljskog Centra za istočne studije (OSW), objavljena uoči izbora 21. oktobra, ukazivala je na to da su studentski pokret i vladajući blok postali dominantni politički protivnici, dok su tradicionalne opozicione stranke sve teže pronalazile sopstveni prostor. Autori su taj proces povezali sa fragmentacijom opozicije, unutrašnjim sukobima i promenom političke dinamike nakon protesta pokrenutih posle tragedije na železničkoj stanici u Novom Sadu.

Ta procena važna je zato što pokazuje da koncentracija političke konkurencije nije nastala preko noći, niti je rezultat samo izbornog praga. Ona je deo šireg procesa u kojem se menjaju politički identiteti, način mobilizacije birača i poverenje u tradicionalne stranke.

Foto: Tanjug/Oliver Bunić

Ipak, u Srbiji bi bilo pogrešno izjednačiti ovaj proces sa dugogodišnjim američkim dvostranačkim sistemom. Republikanci i demokrate imaju duboko ukorenjene organizacije, lokalne strukture, izborne baze i čitave mreže interesnih grupa. Britanski laburisti i konzervativci takođe imaju dugu istoriju, jasno prepoznatljive organizacije i političke tradicije koje prevazilaze jedan izborni ciklus.

Srpski blokovi tek treba da pokažu da li imaju sličnu sposobnost da prežive promenu okolnosti, unutrašnje sukobe i eventualni pad podrške.

Ako se politička scena za nekoliko godina ponovo rascepa na veći broj relevantnih lista, izbori 25. oktobra ostaće zabeleženi kao izuzetan trenutak polarizacije. Ako se, međutim, isti obrazac ponovi i na sledećim izborima, uz jasnije programe, stabilnije organizacije i disciplinovano biračko telo, tada bi moglo da se govori o dugoročnoj transformaciji političkog sistema.

Dve velike struje mogu da donesu stabilnost, ali i još dublje podele

Postoji argument da bi koncentracija političke konkurencije mogla da donese određene prednosti. Ako se birači jasno opredele između dva velika bloka, odgovornost za rezultate vlasti postaje vidljivija. Građanima je lakše da procene ko je odgovoran za ekonomske rezultate, stanje institucija i sprovođenje obećanih reformi.

U takvom sistemu manje je prostora za beskonačna koaliciona pregovaranja i političke kombinacije u kojima se odgovornost deli između velikog broja stranaka. Veliki blokovi morali bi da izgrade programe koji mogu da okupe širi deo društva, a zatim da pokažu da su u stanju da ih sprovedu.

Ali postoji i druga strana.

Kada se politička konkurencija svede na borbu dva tabora, svako pitanje može postati deo šireg sukoba. Različiti stavovi o ekonomiji, obrazovanju, zdravstvu, spoljnopolitičkoj orijentaciji ili životnoj sredini mogu da budu potisnuti u drugi plan, dok se politička lojalnost sve više vezuje za pripadnost jednom od dva bloka.

Tada se politički protivnik više ne doživljava kao neko ko ima drugačiji program, već kao neko ko predstavlja pretnju čitavom društvenom poretku. Takva atmosfera otežava kompromis i može da produbi nepoverenje u institucije.

Upravo je to jedna od važnih pouka američkog iskustva. Dvostranački sistem može da obezbedi jasnu izbornu konkurenciju, ali sam po sebi ne garantuje političku stabilnost, kvalitet institucija niti smanjenje društvenih podela.

Zbog toga pitanje za Srbiju nije samo da li će imati dve dominantne političke opcije. Mnogo je važnije da li će te opcije biti sposobne da vode ozbiljnu političku raspravu, da priznaju legitimnost protivnika i da poštuju institucije i kada nisu na vlasti.

Šta bi moglo da presudi u narednim godinama?

Postoje najmanje tri pokazatelja na osnovu kojih će se moći proceniti da li Srbija zaista ide ka dvoblokovskom sistemu.

Prvi je ponavljanje izbornog obrasca. Jedni izbori mogu da odražavaju izuzetne političke okolnosti, ali dva ili tri uzastopna izborna ciklusa sa dominacijom istih blokova pokazala bi da se biračko telo trajnije promenilo.

Drugi je ideološko i programsko profilisanje. Ako veliki blokovi uspeju da definišu jasne ekonomske, socijalne i spoljnopolitičke programe, mogli bi da prerastu u stabilne političke alternative. Ako ostanu povezani prvenstveno zajedničkim protivnikom ili podrškom jednoj ličnosti, njihova dugoročna održivost biće mnogo neizvesnija.

Foto: Tanjug/Oliver Bunić

Treći je sudbina manjih stranaka. Njihovo nestajanje iz parlamenta ne bi nužno značilo da su nestale i ideje koje zastupaju. One bi mogle da se presele unutar velikih blokova, da nastave da deluju na lokalnom nivou ili da čekaju povoljniji trenutak za samostalan nastup.

Važno je, međutim, da se ne zanemari ni izborni sistem. Proporcionalna raspodela mandata u Srbiji i dalje ostavlja prostor za povratak manjih stranaka, naročito ako dođe do promena u podršci velikim listama. Zato se eventualni dvoblokovski sistem ne može posmatrati kao unapred određena sudbina.

Srbija na raskršću: Dve stranke ili dva politička sveta?

Najveća promena možda nije u tome što su samo dve velike liste prešle opšti cenzus, već u činjenici da je veliki deo birača pokazao spremnost da se opredeli za jednu od dve dominantne političke mogućnosti.

To još nije dokaz da će Srbija postati nova Amerika ili Velika Britanija. Nije dokaz ni da će male stranke zauvek izgubiti značaj. Ali jeste signal da se politička scena menja i da će tradicionalni akteri morati da pronađu odgovor na novu raspodelu snaga.

Foto: Shutterstock

Ako se dva bloka učvrste, Srbija bi mogla da dobije jasniju političku utakmicu, sa prepoznatljivijom odgovornošću za rezultate vlasti. Ako se ne učvrste, izbori od 25. oktobra mogli bi da ostanu zabeleženi kao trenutak u kojem je polarizacija privremeno potisnula raznovrsnost političke scene.

Pravi test neće biti broj lista koje su prešle cenzus na jednim izborima, već pitanje da li će se isti politički raspored ponoviti kada se promene okolnosti, teme kampanje i raspoloženje birača.

Tek tada će postati jasnije da li Srbija zaista ulazi u eru dva dominantna politička bloka ili je reč o izbornom potresu koji je na kratko promenio lice parlamenta.

(Telegraf.rs)