Naprednjaci su doživeli težak poraz, ali OVAJ ČOVEK je pao na samo DNO! Čak i Karić ima više glasova

Od miliona zarađenih u marketingu, gradonačelničke fotelje i vrha Demokratske stranke do političkog sunovrata. Dragan Đilas je godinama imao veliku želju da bude kalif umesto kalifa (bez obzira da li se taj kalif zvao Tadić ili Vučić), ali je na kraju dočekao da ga preteknu oni koje je potcenjivao, dok su birači njegovu političku strategiju ocenili sa nulom. Dobro, ne čistom, nego sa 0,3 (procenta).

Postoje politički porazi posle kojih se čovek povuče, presabere i pokuša da pronađe odgovor na pitanje gde je pogrešio. A postoje i oni koji izgledaju kao završni čin jedne mnogo duže tragedije, u kojoj glavni junak toliko dugo veruje da je nezamenljiv da ne primećuje kako mu se publika odavno razišla. Dragan Đilas, nekadašnji gradonačelnik Beograda, predsednik Demokratske stranke i jedan od najmoćnijih ljudi u opoziciji, dočekao je upravo takav politički trenutak.

Teme za vas

Na izborima 25. oktobra 2026. godine, dok je politički blok Aleksandra Vučića doživeo težak poraz, a studentski pokret osvojio ubedljivu prednost, lista „Evropska Srbija“, na kojoj je učestvovala i Đilasova Stranka slobode i pravde, prema projekcijama Ipsosa i Cesida završila je sa svega 0,3 odsto glasova. Poređenja radi, pokret Bogoljuba Karića imao je 0,5 odsto.

Foto: Tanjug/ Tanjug video

Da nije reč o politici, čovek bi pomislio da je neko napisao satirični scenario. Vlast koju je Đilas godinama želeo da sruši doživela je poraz, ali on nije uspeo da postane deo pobedničke priče. Dok su jedni slavili politički preokret, njegov izborni rezultat ostao je toliko mali da se otvorilo pitanje koje je do juče zvučalo gotovo nezamislivo: da li je čovek koji je godinama polagao pravo na vodeću ulogu u opoziciji postao jedan od simbola njene potrošenosti?

Nije ovo samo priča o nekoliko izbornih procenata. Ovo je priča o čoveku koji je imao novac, iskustvo, političku infrastrukturu, prepoznatljivo ime i godine provedene na najvišim funkcijama, ali nije uspeo da od svega toga napravi ono bez čega u politici nema ničega - poverenje birača. Đilas je godinama želeo da bude čovek koji okuplja opoziciju, a sada mora da se suoči sa mogućnošću da je postao čovek od koga svi žele da se udalje.

I tu počinje mnogo ozbiljnija priča od jednog izbornog debakla. Priča o poslovnom uspehu koji je postao politički teret, Demokratskoj stranci koju nije uspeo da oporavi, opoziciji koju nije uspeo da ujedini i strategiji koja je na kraju ostavila njega samog na margini.

Od novinara do čoveka koji je želeo da upravlja svime

Dragan Đilas rođen je 22. februara 1967. godine u Beogradu. Diplomirao je na Mašinskom fakultetu, na smeru za vazduhoplovstvo, a u javnosti se afirmisao kroz novinarstvo i studentski aktivizam. Radio je na Radiju Indeks i Radiju B92, a tokom devedesetih učestvovao je u studentskim protestima i opozicionim demonstracijama.

Njegov put nije bio uobičajena politička karijera partijskog aparatčika koji godinama čeka da mu neko dodeli funkciju. Đilas je u politiku ušao sa poslovnim iskustvom, preduzetničkim ambicijama i sposobnošću da se brzo nametne kao čovek koji ume da organizuje, pregovara i preuzme kontrolu.

Od 2004. do 2007. bio je direktor Narodne kancelarije predsednika Republike, potom ministar zadužen za Nacionalni investicioni plan, a 2008. postao je gradonačelnik Beograda. Na toj funkciji ostao je do septembra 2013. godine. Bio je i predsednik Košarkaškog saveza Srbije, a 2012. preuzeo je rukovođenje Demokratskom strankom.

Za relativno kratko vreme našao se na mestima sa kojih se moglo uticati na državnu politiku, upravljanje prestonicom, stranačke odluke i javni život. Uz to, raspolagao je i poslovnim iskustvom koje ga je razlikovalo od mnogih političkih protivnika.

Ali upravo je ta kombinacija postala i njegova slabost. Đilas je delovao kao čovek koji je navikao da stvari rešava organizacijom, novcem i čvrstom rukom. Takav pristup može da bude prednost u kompaniji. U politici, međutim, postoji jedna nezgodna činjenica: ljudi nisu zaposleni koji moraju da prihvate odluku direktora, a birači nisu poslovni partneri koji će ostati za stolom zato što je neko uložio više novca.

Đilas je umeo da izgradi poslovni sistem i osvoji važne funkcije. Mnogo teže mu je polazilo za rukom da izgradi nešto što ne može da se kupi, organizuje naredbom ili obezbedi partijskom infrastrukturom – trajnu naklonost građana.

Milioni iz marketinga i senka koja ga prati do danas

Đilasov poslovni uspon počeo je pre nego što je postao jedan od najprepoznatljivijih opozicionih političara. Kroz marketinšku industriju, kompanije povezane sa sistemom Multikom i Direct Media i poslove sa reklamnim prostorom izgradio je značajnu poslovnu poziciju.

On nije čovek koji je u politiku ušao bez ičega, nadajući se da će mu funkcija rešiti egzistenciju. Naprotiv, u politiku je ušao kao preduzetnik koji je već stekao ozbiljan kapital. Upravo zato njegovo poslovanje nije bilo samo pitanje ličnog bogatstva, već i tema od javnog interesa, naročito u periodima kada je obavljao državne funkcije.

Govoreći za KRIK o počecima poslovanja sa reklamnim sekundama, Đilas je opisao model u kojem je razlika između nabavne i prodajne cene mogla da donese ogromnu zaradu.

Foto: Tanjug/Nemanja Jovanović

„Zarada je dakle bila 1:20, samo je trebalo imati hrabrosti da se novac investira“, rekao je Đilas, objašnjavajući kako je prepoznao poslovnu priliku i uložio novac.

Taj citat govori mnogo o njegovom poslovnom mentalitetu. Đilas je umeo da prepozna tržište, preuzme rizik i napravi posao od kojeg se zarađuje ozbiljan novac. Ali u politici se postavlja pitanje koje se ne može rešiti računicom o nabavnoj i prodajnoj ceni: šta se događa kada privatni interes i javna funkcija dođu preblizu?

Njegove poslovne veze i prihodi kompanija iz marketinškog sektora bili su predmet medijskih istraživanja i javnih rasprava. Savet za borbu protiv korupcije ukazivao je na poslovanje marketinških kompanija sa državnim institucijama, dok je KRIK objavljivao analize poslovnih veza, vlasničkih odnosa i finansijskih transakcija povezanih sa Đilasovim poslovnim sistemom.

Đilasov poslovni uspeh, naizgled, nije sporan sam po sebi. Naprotiv, on je u politiku ušao kao čovek koji je već izgradio ozbiljan marketinški biznis. Međutim, kada neko iz privatnog sektora pređe na najviše javne funkcije, a njegove kompanije i dalje posluju na tržištu na kojem se pojavljuju državne institucije i javna preduzeća, pitanja o transparentnosti postaju neizbežna. A upravo su takva pitanja godinama pratila Đilasovo poslovno carstvo.

Jedan od najzvučnijih poslovnih događaja bila je prodaja kompanije Direct Media 2014. godine. Prema istraživanju KRIK-a, kompanija je prodata za 17,7 miliona evra, a kao kupac pojavila se holandska fondacija CEE Media, osnovana samo mesec dana ranije. Iza kupca se, prema istraživanju, nalazio složen vlasnički lanac sa čak osam kompanija registrovanih u različitim jurisdikcijama, uključujući Holandiju, Luksemburg, Britanska Devičanska Ostrva, Samou i Hongkong.

Osam kompanija u vlasničkom lancu i gotovo 18 miliona evra u jednoj transakciji svakako zvuče kao materijal za ozbiljno finansijsko istraživanje. Pitanje koje se nameće jeste zašto je vlasnička struktura kupca bila toliko složena i ko su bili krajnji akteri iza čitavog aranžmana. To, samo po sebi, ne dokazuje nezakonitost prodaje, ali pokazuje zašto je transakcija privukla pažnju istraživačkih novinara.

Đilas je, sa svoje strane, tvrdio da je novac od prodaje ušao u Srbiju i da je na ostvarenu kapitalnu dobit plaćen porez od oko 2,2 miliona evra. Dakle, postoje i njegova javno izneta objašnjenja, koja treba uzeti u obzir. Ipak, slučaj Direct Media ostaje važan deo njegove poslovne biografije jer pokazuje razmere kapitala koji je stekao pre nego što je postao jedan od najistaknutijih opozicionih političara.

Foto: Tanjug/Miloš Milivojević

Druga kontroverza odnosi se na poslovanje kompanija povezanih sa njegovim poslovnim sistemom sa javnim institucijama. Savet za borbu protiv korupcije je u izveštaju o kontroli medija iz 2011. godine naveo da je štamparija Big Print, članica poslovne grupe Multikom, pružala usluge brojnim javnim ustanovama, među kojima su bili Skupština grada Beograda i opština Novi Beograd. U tom periodu Đilas je bio gradonačelnik Beograda.

Ni ovde samo postojanje ugovora sa javnim institucijama nije dokaz krivičnog dela. Ali činjenica da je biznis povezan sa političarem poslovao sa ustanovama koje raspolažu javnim novcem opravdava pitanje pod kojim uslovima su ti poslovi ugovarani, kako su birani dobavljači i da li su postojali dovoljni mehanizmi za sprečavanje sukoba interesa.

Savet je u istom širem kontekstu pokušavao da dođe i do dokumentacije o ugovorima između RTS-a i marketinških agencija, ali nije dobio najveći deo traženih dokumenata za period od 2007. do 2010. godine. Zbog toga nije mogao u potpunosti da proveri uslove tih aranžmana.

Upravo je to suština poslovne kontroverze koja je godinama pratila Đilasa: ne postoji automatski dokaz da je svaki sporni poslovni aranžman bio nezakonit, ali postoji sasvim legitimna potreba da se razjasni kako su se privatni poslovni interesi, javne funkcije i poslovi sa institucijama ukrštali.

Đilas je svoje bogatstvo branio tvrdnjom da ga je stekao privatnim poslovanjem, a ne politikom. Njegovi kritičari insistirali su da javnost ima pravo na odgovore o poslovima njegovih kompanija u periodu kada je bio jedan od najmoćnijih ljudi u gradu i državi.

I tu nastaje politički problem koji nije mogao da reši ni novcem ni demantijima. Kada političar godinama gradi karijeru na obećanju da će drugačije upravljati državom, svaki nedovoljno razjašnjen posao sa javnim sektorom postaje teret. Nije dovoljno reći da je sve legalno; potrebno je da činjenice budu proverljive, dokumentacija dostupna, a odgovori ubedljivi.

Đilas je uspeo da izgradi ozbiljan poslovni sistem i ostvari milionsku prodaju. Ali poslovni uspeh ne kupuje automatski političko poverenje. Upravo ono što je u poslovnom svetu predstavljalo njegovu najveću prednost – novac, veze i sposobnost da sklapa velike poslove, u politici je postalo izvor neprekidnih pitanja na koja je morao da odgovara.

Tu je nastao problem koji ga je pratio godinama. Umesto da mu poslovni uspeh donese nesumnjiv kredibilitet, postao je stalni izvor političkih sukoba. Protivnici su ga predstavljali kao simbol bogaćenja političke elite, dok je on tvrdio da je meta propagande.

I tako je nastao začarani krug: svaka nova rasprava o njegovoj imovini hranila je sumnje jednog dela javnosti, a svaka optužba davala mu je priliku da se predstavi kao žrtva političkog progona. Iz tog kruga nikada nije uspeo da izađe kao ubedljivi pobednik.

Đilas je mogao da ima uspešne kompanije, ozbiljne prihode i poslovnu biografiju na koju je ponosan. Ali ako je želeo da postane politički lider kome veruju i oni koji ga ne poznaju lično, morao je da ponudi mnogo više od tvrdnje da je sve stekao legalno. Morao je da ukloni sumnje. A one su nastavile da ga prate.

Preuzeo kormilo Demokratske stranke i zakucao je u santu leda

Kada je u novembru 2012. postao predsednik Demokratske stranke, Đilas je preuzeo organizaciju koja je već bila teško uzdrmana. DS je izgubila izbore, ostala bez vlasti na nacionalnom nivou i suočila se sa ozbiljnim unutrašnjim sukobima.

Nije pošteno svu odgovornost za propast nekada moćne stranke svaliti na jednog čoveka. Problemi Demokratske stranke počeli su pre Đilasovog dolaska, a birači su joj okrenuli leđa iz mnogo razloga. Ipak, kada preuzmete vođstvo organizacije u krizi, onda se od vas očekuje da je iz te krize izvučete, a ne da samo nastavite da upravljate njenim propadanjem.

Đilas nije uspeo da zaustavi pad Demokratske stranke. Na izborima 2014. DS je ostvarila slab rezultat, a iste godine Đilas je izgubio mesto predsednika stranke. Njegov pokušaj da preuzme kormilo i vrati stranku na politički vrh završio se tako što je i sam ostao bez funkcije.

Foto: Shutterstock

To je bio prvi ozbiljan udarac njegovim ambicijama, ali očigledno ne i dovoljan da preispita sopstveni politički model.

Umesto da se povuče iz prve linije i ostavi prostor novim ljudima, Đilas je nastavio da traži način da ostane jedan od centralnih aktera opozicije. Godine 2016. napustio je DS, a 2019. osnovao Stranku slobode i pravde. Nova stranka trebalo je da bude nova politička platforma, ali se postavilo pitanje koje nije nestalo promenom imena i logotipa: da li je Đilas sposoban da okupi ljude oko zajedničke ideje ili je opozicija i dalje osuđena da se vrti oko njegovih ambicija?

U politici se greške mogu oprostiti. Mogu se oprostiti i porazi, pa čak i povratak posle ozbiljnog neuspeha. Ono što se mnogo teže prašta jeste utisak da se ništa nije naučilo.

Đilas je mogao da kaže da je DS bila u lošem stanju kada ju je preuzeo. Mogao je da objasni da je izgubio funkciju zbog unutrašnjih sukoba. Mogao je da tvrdi da je politički prostor bio nepovoljan. Ali kada se slični problemi ponavljaju kroz različite stranke i saveze, više nije dovoljno tražiti krivca u okolnostima.

Ako se isti film ponavlja sa različitim glumcima, možda je vreme da se pogleda i scenario.

Ujedinjenje opozicije ili borba za prvo mesto u opoziciji?

Đilas je godinama govorio da je ujedinjenje opozicije neophodno kako bi se promenila vlast. U tome je, načelno, bio u pravu. U političkom sistemu u kojem jedna stranka raspolaže ogromnom infrastrukturom i prepoznatljivošću, rascepkana opozicija teško može da ostvari ozbiljan rezultat.

Ali između ideje o ujedinjenju i njenog sprovođenja postoji ogromna razlika. Za dogovor je potrebno da svi učesnici prihvate da neće dobiti sve što žele, da će deo uticaja prepustiti drugima i da zajednički cilj mora biti važniji od pojedinačne ambicije.

Upravo je tu Đilas često nailazio na zid.

Foto: Tanjug/Nemanja Jovanović

Njegovi politički protivnici unutar opozicije optuživali su ga da želi da određuje pravila, sastav lista i strategiju, dok su drugi tvrdili da se dogovori raspadaju zbog dubokih ideoloških i taktičkih razlika. Nisu svi sukobi bili njegova krivica, niti su svi opozicioni lideri bili spremni da se odreknu sopstvenih ambicija. Ali Đilas je, zbog svoje moći i uticaja, snosio i veći deo odgovornosti za pokušaje da se različite grupe okupe.

Njegov problem bio je u tome što je često izgledalo da želi jedinstvo opozicije, ali ne i da se odrekne vodeće pozicije u tom jedinstvu.

To je velika razlika. Jedno je biti čovek koji otvara vrata i poziva druge za sto. Sasvim drugo je biti domaćin koji svima objašnjava gde će sedeti, šta će govoriti i ko će na kraju potpisati račun.

Opozicija je prolazila kroz bojkote, izborne koalicije, raspade saveza i nove pokušaje dogovora. Umesto da se poverenje među njenim akterima učvršćuje, sukobi su često postajali važniji od zajedničkog cilja. Birači su gledali kako se političari koji tvrde da žele da promene sistem međusobno optužuju, pregovaraju o mandatima i javno raspravljaju o tome ko treba da bude glavni.

U međuvremenu, vlast je nastavila da koristi svoje prednosti, a deo građana izgubio je veru da tradicionalna opozicija uopšte može da ponudi nešto novo.

Đilas nije jedini odgovoran za taj neuspeh. Ali nije ni slučajni prolaznik koji se zatekao na pogrešnom mestu. Godinama je bio jedan od ključnih ljudi opozicionih dogovora. Ako su ti dogovori stalno pucali, ako su savezi ostajali kratkog daha i ako su birači sve manje verovali u njih, onda je morao da se zapita i šta je sam radio pogrešno.

Umesto toga, politička scena često je ostavljala utisak da se ponavlja ista matrica: Đilas pozove na ujedinjenje, počnu pregovori, pojave se nesuglasice, partneri se raziđu, a zatim svi ponovo objasne da je za poraz kriv neko drugi.

Takva strategija možda može da opstane neko vreme. Ali ne može zauvek. Birači nisu dužni da beskonačno finansiraju političke eksperimente lidera koji odbijaju da priznaju da su im se metode istrošile.

Kada su se pojavili novi igrači, stari lideri ostali su bez glavne uloge

Najveći problem za Đilasa nije bio samo sukob sa drugim opozicionim liderima. Mnogo ozbiljniji udarac stigao je onda kada se pokazalo da veliki deo nezadovoljnih građana više ne želi da bira između istih političkih imena.

Pojava studentskog pokreta promenila je odnose na opozicionoj sceni. Studenti su uspeli da mobilišu ljude koji nisu nužno želeli da postanu pristalice neke od postojećih stranaka, ali su želeli političku promenu. Njihova prednost bila je upravo u tome što nisu nosili isti teret ranijih izbornih poraza, stranačkih svađa i dugogodišnjih međusobnih optužbi.

Za Đilasa je to bila ozbiljna opomena. Čovek koji je godinama pokušavao da bude glavni organizator opozicije suočio se sa novim akterima koji nisu morali da traže njegovo odobrenje da bi postali politički relevantni.

Foto: Nikola Tomić

Tu se pokazalo koliko politička prepoznatljivost može da bude varljiva. Godinama ste prisutni u medijima, učestvujete u pregovorima, gostujete u emisijama, iznosite stavove i kritikujete vlast. U jednom trenutku možete poverovati da je sama činjenica da vas svi poznaju dovoljna da vam obezbedi i podršku.

Ali birači mogu da vas poznaju i da vam ne veruju. Mogu da znaju sve vaše argumente, a da ipak zaključe da ne žele više da ih slušaju. Mogu da prihvate da ste u nekim stvarima bili u pravu, ali da smatraju da ste potrošili svoju priliku.

Đilas se našao pred upravo takvom opasnošću. Nije ga politički ugrozio samo protivnik iz vlasti, već i nova konkurencija koja je uspela da pridobije deo ljudi koje tradicionalna opozicija godinama nije umela da pokrene.

To je možda i najteži udarac za čoveka koji je navikao da bude važan: kada shvati da politička scena može da se promeni bez njega, a da se promene ne zaustavljaju zato što on nije za stolom.

„Gotov je. Kraj.“ Rečenica koja se vratila kao bumerang

Uoči glasanja 25. oktobra 2026. godine, Đilas je očekivao da će se završiti vlast koju je godinama kritikovao. „Gotov je. Kraj. Mislim da je to svima jasno“, izjavio je govoreći o očekivanoj smeni vlasti.

Rečenica je zvučala kao trijumfalna najava. Međutim, izborni rezultat pretvorio ju je u neprijatnu ironiju.

Prema projekcijama Ipsosa i Cesida, studentska lista osvojila je 52,4 odsto glasova, dok je lista okupljena oko Srpske napredne stranke dobila 39,2 odsto. Politički blok Aleksandra Vučića pretrpeo je težak poraz, a studentski pokret postao je centralna snaga nove političke situacije.

Foto: Tanjug/Strahinja Aćimović

Đilas je, dakle, dočekao poraz vlasti koju je godinama želeo da smeni. Ali nije dočekao i potvrdu sopstvene političke strategije.

Njegova lista „Evropska Srbija“ ostala je na 0,3 odsto, dok je, primera radi, Karićev Pokret snaga Srbije imao 0,5 odsto. To ne znači da se politička podrška SSP-u može u potpunosti izjednačiti sa rezultatom čitave koalicije, ali je poruka glasanja dovoljno jasna: zajednički projekat u kojem je Đilas učestvovao nije, blago rečeno, uspeo da privuče značajniju podršku. Normalno rečeno - doživeo je pravi debakl, koji je na kraju postao prava"kruna" njegove političke karijere obeležene kontroverzama i, očigledno, potpuno pogrešnim odlukama i smerovima, koji su ovaploćeni u potpunom odrađanju od birača, tj. građana Srbije.

I tu se priča vraća na početak. Đilas je godinama kritikovao vlast zbog načina na koji upravlja državom, upozoravao da Srbija mora da se menja i tvrdio da opozicija ima potencijal da pobedi. Kada se otvorila prilika za politički preokret, birači su podršku dali drugoj snazi.

Vlast je pala, ali Đilas nije poleteo. Naprotiv, ostao je na političkom dnu, suočen sa rezultatom koji dovodi u pitanje njegovu sposobnost da predvodi bilo kakav ozbiljniji opozicioni projekat.

To je razlika između pobede protivnika i sopstvene pobede. Jedno ne podrazumeva automatski drugo. Đilas je godinama nastupao kao da je njegova politička važnost prirodan nastavak nezadovoljstva vlašću. Ovi izbori pokazali su da birači mogu da odbace vlast, a da istovremeno ne žele da poverenje poklone njemu.

Čovek koji je imao sve, osim odgovora na pitanje šta dalje

Posle ovakvog rezultata, Đilas ima nekoliko mogućnosti. Može da nastavi da insistira na staroj strategiji, da ponovo poziva na ujedinjenje i objašnjava da opozicija mora da bude jedinstvena. Može da krivicu traži u okolnostima, medijima, protivnicima ili greškama koalicionih partnera. Može i da pokuša da obnovi stranku, prepusti prostor novim ljudima i prizna da dosadašnji model više ne funkcioniše.

Treća mogućnost bila bi najteža, jer zahteva nešto što se u politici retko viđa: spremnost da se sopstvena ambicija stavi u drugi plan.

Đilas nije politički početnik. Nije čovek bez iskustva, bez resursa ili bez kontakata. Imao je poslovnu karijeru, upravljao Beogradom, vodio Demokratsku stranku i godinama bio jedan od najprepoznatljivijih opozicionih lidera. Zato se njegov neuspeh ne može objasniti samo time da je bio nepoznat ili da nije imao dovoljno vremena da se nametne.

Naprotiv, njegov problem je upravo u tome što je imao mnogo vremena, a nije uspeo da izgradi političku podršku koja bi odgovarala njegovim ambicijama.

Možda je najvažnije pitanje za Đilasa da li razume da je u politici ponekad neophodno odustati od uloge glavnog igrača kako bi se ostvario zajednički cilj. Ako to ne razume, mogao bi da nastavi da bude veoma važan u sopstvenim političkim planovima, a sve manje važan za birače.

Foto: Tanjug/Marko Đoković

A to je za političara koji je godinama želeo da bude jedan od glavnih ljudi opozicije mnogo bolniji poraz od gubitka funkcije. Funkcija može da se vrati. Stranka može da se obnovi. Kampanja može da se popravi. Ali kada birači počnu da vas doživljavaju kao deo problema koji obećavate da ćete rešiti, povratak postaje mnogo teži.

Đilas je pokazao da ume da zaradi novac (tek će se videti na koji tačno način), izgradi poslovni sistem i osvoji visoke političke funkcije. Nije, međutim, pokazao da ume da prevaziđe sopstvene političke granice i ubedi građane da je upravo on čovek koji treba da predvodi promenu.

I tu se nalazi njegova najveća ironija. Godinama je pokušavao da okupi opoziciju oko ideje da se vlast mora promeniti. Kada se otvorila mogućnost da do promene zaista dođe, birači su podržali druge. Možda će Đilas pokušati da se vrati. Možda će osnovati novi savez, ponuditi novu strategiju ili ponovo pozvati na jedinstvo. U politici nikada ne treba unapred otpisivati ljude koji imaju iskustvo i resurse.

Ali posle rezultata od 0,3 odsto, više neće biti dovoljno da govori kako drugi nisu razumeli njegove namere. Moraće da objasni zašto njegove namere nisu uspele da ubede građane.

Jer, kada čovek godinama govori da zna kako da pobedi vlast, a na kraju ga na izborima pretekne čak i politički projekat Bogoljuba Karića, onda više nije dovoljno da se pozove na loše okolnosti. Tada se postavlja mnogo neprijatnije pitanje: da li je problem u svima drugima ili je došlo vreme da pogleda sebe u ogledalo?

oto: Tanjug/Marko Đoković

Đilas je godinama želeo da bude čovek bez kojeg opozicija ne može. Posle ovih izbora, suočen je sa mogućnošću da opozicija može da krene napred upravo bez njega.

A u politici nema  gore kazne od one da se probudite u svetu koji ste godinama pokušavali da promenite, samo da biste shvatili da je taj svet konačno krenuo dalje - bez vas.

(Telegraf.rs)