Vučević: Faktor sloge i sabornosti ključan je u našem državnom opstanku

Lider naprednjaka Miloš Vučević napisao je za Srpski kompas autorski tekst koji ćemo preneti u celosti.

"Oni koji nisu shvatili da je čin najvećeg intelektualnog i moralnog domašaja da radite i živite kao časni sin svoje otadžbine, postali su nabusiti i siti, besni i uvređeni, prezrivi prema šajkači i opanku, prema ikoni i na kraju prema Svetom Savi.

Teme za vas

Sveti Sava kao školska slava u Srba zvanično je ustanovljena odlukom Sovjeta Knjaževstva serpskog dana 2. januara 1840. godine u Kragujevcu. U odluci tadašnjeg Ministarstva prosvete stajalo je da se Sveti Sava proglašava za „patrona svih naših škola i da se najsvečanije proslavlja“.

Ova odluka beše lepo i jednodušno prihvaćena od Srba sa svih strana, pa tako rukovodstvo Matice srpske 1842. godine proglašava Svetog Savu za patrona ove najstarije naučno-prosvetne ustanove u modernoj našoj istoriji. Hronike beleže da se ova slavila slava zvanično i u Sremskoj Mitrovici i Šibeniku od 1846. godine, u Kotoru i Sent Andreji od 1849. godine, a u Novom Sadu od 1854. godine. U Lici je prva proslava Svetog Save zabeležena u Otočcu 1870. godine - piše Vučević za Srpski kompas.

Od vremena knjaza Danila, neki izvori beleže od 1856. godine, ova se slava slavi kao školska slava zvanično i u Crnoj Gori.

Cilj ovog praznovanja bio je da se iz života i rada najvećeg našeg prosvetitelja, generacije dece uče i usvajaju moralne vrline koje su spasonosne u sva vremena i nasušno potrebne celom našem narodu. Da se njegovim životom i radom poučimo i vodimo.

U tom duhu behu negovane generacije više od sto godina. Januara 1945. godine desila se poslednja proslava Savindana u Beogradu. U još uvek neoslobođenoj državi, dok je rat trajao velikom žestinom i dok je još uvek bilo prerano da nova vlast pokaže svoje pravo lice, u prisustvu partijskih komesara i pod budnim okom KNOJ-a, SKOJ-a i ostalih partijskih tela, održana je poslednja manifestacija ove školske slave pre njene konačne zabrane i pokušaja uvođenja zabrane Srbima na proslavljanje i poštovanje Svetog Save. Od januara 1946. godine zabranjeni su sveštenici i sečenje kolača u školama, a Svetog Savu, kao školskog zaštitnika i patrona, ubrzo su zamenili heroji revolucije i ostali istaknuti delatnici Komunističke partije Jugoslavije, kao što je bio Đuro Salaj, po kome su se doskora, nazivale osnovne škole, obrazovni centri i radnički univerziteti širom Jugoslavije, pa i dan-danas u Beogradu. Gore pomenuti Salaj bio je krojački šegrt, član centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije i dokazani učesnik u Vidovdanskom atentatu na kralja Aleksandra Karađorđevića iz 1921. godine. 'Dostojan naslednik' prvog srpskog prosvetitelja i uzor generacijama.

Od tada, pa sve do 1990. godine, Sveti Sava bio je proteran iz našeg obrazovnog sistema, a moralne vertikale deca su usvajala od Đura Salaja i njemu sličnih

Za tih 45 godina ubedljivo je dokazano pravilo, što nam je normirao slavni Valtazar Bogišić, da 'što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi'. Odrođeni od duha i suštine hrišćanstva i svetosavlja, dugo smo tumarali, a mnogi i danas tumaraju, u nadi da će nas spasiti neki novi sletovi, da je vreme da se uspostavi ponovo Dan mladosti, da pionirski duh i duh radnih akcija mogu jedan u suštini pravoslavan i slovenski narod, kakav je srpski, ustojiti jugoslovenski, antipravoslavno, ekstremno sekularno i u krajnjoj liniji antisrpski. Najveću bol na nacionalnom telu zadavalo nam je to što je taj udar i taj pokušaj išao u velikoj meri iz našeg narodnog bića, a ponešto i iz nekih drugih komšijskih kuharica.

To bi mogao biti, a po meni i jeste, jedan od razloga zašto se samo jedan broj naših ljudi seti značaja srpske ujedinjenosti i sabornosti u teškim trenucima, dok drugi na to i ne pomišljaju, ugledajući se na druga Salaja i druge drugove. Taj faktor sloge i sabornosti, od našeg postanja do danas, bio je ključan u našem narodnom i državnom opstanku. A Srbija je, dragi prijatelji, u svome biću uvek bila i jeste narodna država. Ona nije tvorevina elita, intelektualnih krugova crvene i bilo koje druge buržoazije i poštene inteligencije, nego odjek duše srpskog seljaka i radnika, koji je u krvi i znoju ginuo za to svoje parče slobode pod ovim nebeskim svodom, kako bi imao onaj prostor gde ga neće klati i ubijati samo zato što je Srbin. Oni koji nisu shvatili da je čin najvećeg intelektualnog i moralnog domašaja da radite i živite kao časni sin svoje otadžbine, postali su nabusiti i siti, besni i uvređeni, prezrivi prema šajkači i opanku, prema ikoni i na kraju prema Svetom Savi. To se smatralo mađijanjem, to se smatralo nedostojnim i to se smatralo palanačkim. Ti su se svi bezbroj puta odrekli svojih pradedova i grobova, muka i molitvenika pred vaskrslim Gospodom, koji nama behu i jesu jedino pribežište i spas. Samo se sa te duhovne visine shvata da modernizacija i napredak ne znače odricanje od sebe, od svojih korena i suštine.Srbija je, dragi prijatelji, u svome biću uvek bila i jeste narodna država. Ona nije tvorevina elita, intelektualnih krugova crvene i bilo koje druge buržoazije i poštene inteligencije, nego odjek duše srpskog seljaka i radnika.

U tom i takvom vaspitanju, u odrođenju od suštine, leže zaboravnost i nemar. To je razlog nezainteresovanosti i nepromišljenosti mnogih, za spas i sudbinu otadžbine. U tim šaradama jugoslovenstva i bratstva i jedinstva, kao krilatice jedne partije, zaboravili smo da nam je upravo Sveti Sava svojim životom, celom našem narodu, pokazao put ljubavi i narodnog jedinstva kada je, nad moštima Svetog oca svoga Simeona, pomirio do krvi zavađenu braću Stefana i Vukana i okončao građanski rat u Srbiji. Ovaj se događaj zbio u Svetoj Studenici davne 1208. godine, ostavivši nam pouku o sabornosti, koju su kreatori našeg obrazovnog sistema, za dugi niz decenija, smatrali nebitnom epizodom, možda i izmišljenom u kuhinji velikosrpske mitomanske i hegemonističke politike. Mnogi i danas smatraju da je Sveti Sava kao karijerista i tipičan predstavnik svoga vremena, kako kažu, samo vršio manipulaciju zarad borbe za vlast. Bez svake dileme i zaista za takve je mnogo veća istorijska činjenica da je Reks spasio Tita, nego sve ono što je Sveti Sava, slava mu i milost, učinio za nas.

Ta pouka hrišćanske ljubavi, mira i bratstva, kao da nam se ponovo desila 2026. godine, kada je u doba naše, druga velika svetinja pohodila ove zemlje i prostore. Časni pojas Presvete Bogorodice ozario je Srbiju, a više od milion vernika priklonilo je svoju glavu ovoj svetinji sa nadom i molitvama za mir, zdravlje, slogu i spasenje. Tako nas je još jednom okupilo čudo i svetinja. Tako nas je još jednom pobedonosno vaskrsli Gospod prizvao k sebi i tako smo mogli osetiti delić onog ushićenja i blagosti kada se srpska država nad netruležnim moštima Svetog Simeona ujedinila, sjedinila i spasila od propasti do sad nas. Da smo više o tom događaju i Svetome Savi znali, više bi nas u toj sreći i blagosti bilo. Ima i onih koji se tom događaju nisu radovali. I taj događaj još jednom potvrđuje da svi oni koji računicu prave bez Boga i kontra Boga, na kraju gube i bivaju poraženi. Na tim poukama, braćo, treba da se uzdižemo. To treba da svedočimo i u odnosima Srbije i Srpske i da tvorimo jedno i jednodušno uverenje o jedinstvu i slozi kao spasu i utehi. A Srbiju sa našim Kosovom i Metohijom i Republikom Srpskom, koja je plod ljubavi i borbe našeg naroda za golo preživljavanje, ravnopravnost i slobodu, neka bi Gospod svojom moćnom desnicom zaštitio u sve vekove vekova amin!

Slava Bogu!"

(Telegraf.rs/Dnevnik.rs)