Opletem Staljina, a Tito viče "Živeo Josif Visarionovič": A onda su me odveli... Mićunović o paklu Golog otoka

Dragoljub Mićunović, filozof, profesor i prvi predsednik Demokratske stranke, preminuo je danas u Beogradu u 96. godini. Decenijama je bio jedan od ključnih aktera srpske političke scene, pre i posle devedesetih, pre i posle petooktobarske Srbije.

Zvali su ga ocem demokratije. Ovu kvalifikaciju mnogi su smatrali preteranom, ali činjenicu da je, u vremenima kada je bio s "jedne, ili druge strane vlasti" ostao dosledan većini principa, niko mu nije porekao.

Teme za vas

Mićunović je u svojim memoarima pisao i o najtežim danima života - Golom otoku. Informbiroovksa dilema odvela ga je u tamnicu u kojoj je proveo 20 meseci.

"Da mi je neko na Golom otoku rekao: Slušaj, ovo će proći. Bićeš profesor, imaćeš đake, bićeš ugledan... Bože sačuvaj! Ja sam bio spreman na život večno obeleženog robijaša", pisao je Mićunović.

U svom autobiografskom delu “Život u nevremenu”, ostavio je ispovest, u kojoj se osvrnuo i na Goli otok. Prenosimo vam delove njegove pisane ostavštine.

Foto: Milena Đorđević

PRAVAC GOLI OTOK

Kad sam završio sedmi razred gimnazije, obreo sam se u Beogradu u omladinskoj brigade na izgradnji zgrade SIV-a. Kopali smo temelje, odjednom čujemo za rezoluciju IB-a. Nije bilo jasno šta se događa a onda su došli iz nekog štapskog komiteta i pročitali Staljinovo pismo, Molotovljevo, i Titovo pismo – šta vi mislite o tome?! Da li ste vi za njihov CK ili naš? Umorni, radili smo ceo dan, spava nam se, kažemo: Naravno, za naše smo! Međutim, čujemo da je neka studentska brigade nešto zapitkivala u vezi s tim, i da su ti studenti negde odvedeni. Šokantno saznanje, ali nas su odmah odveli u Pančevački rit da skupljamo letinu. Usledila je velika priprema za Peti kongres, drže se zborovi, govorancije. Dođe Voja Leković, drži nam govor, ja, opet na tribinu: opletem Staljina – Kako on može da podržava bugarsku i mađarsku partiju? Gde su oni bili kad smo mi ratovali i ginuli?! Pozove me Batrić Jovanović u glavni štab, i izgrdi: Šta ti imaš da napadaš Staljina, drug Staljin će sam uvideti grešku…!

Foto: Shutterstock

Slušamo prenos Kongresa, Tito završava referat rečenicom: Živeo veliki vođa SSSR-a Josif Visarionovič! Ranković uzvikuje: Živeo Staljin! Đilas i Kardelj, takođe. A zatvori puni ljudi koji su to isto uzvikivali!? Sasvim sam bio zbunjen. Odem kući i saznam da mog brata nema. Pitao je na sastanku zašto ne idemo u Bukurešt da branimo svoj stav, što je bilo dovoljno da ga strpaju u zatvor. Pošto nije htela da se razvede, odmah su i njegovu suprugu isključili iz partije, izbacili je s posla a imala je bebu od šest meseci. Prebacivali su mi što se viđam s njom i isključili me iz partije jer se „družim s neprijateljima”. Smatrajući to strašnom nepravdom napravim veliku glupost, uputim pismo Petru Stamboliću. Osećao sam se važnim i zaslužnim, i šta sad da neko mene tera da se odričem rođaka! Tri dana kasnije, uveče na korzou, priđu mi dvojica u kožnim kaputima… Kući sam se vratio posle 20 meseci. U samici sam proveo 150 dana i deset meseci u zatvoru. Stavili su me, i zaboravili. Tek kad su počeli da sakupljaju zatvorenike za Goli otok, setili su se mene. U tom transportu nađem i mog ujaka, njemu stave lisice na levu ruku, meni na desnu – pravac Goli otok.U Topčideru se voz zaustavio, ulaze tipovi u kožnim kaputima sa baterijskim lampama, čitaju nam rešenja po kojima smo upućeni na društveno poporavni i korisni rad. Bilo je tu više od hiljadu ljudi, na svim „rešenjima” je udaren pečat Drugog rejona grada Beograda, sudije za prekršaje. Kao da je u pitanju pogrešno parkiran auto. Šalju me na dve godine u logor po zakonu o prekršajima. Svakom su u presudi stavili neki greh, nevažno šta. Meni su napisali: štrajk u gimnaziji. Obradujem se: mora da je neka greška, zabuna! Dolazi onaj u kožnjaku, pita: Ko će da se žali?! Svi pametni ćute, kažem: Ja! Dolaze posle deset minuta – Gde je onaj što hoće da se žali!? Odvežite ga! Odvedoše me u jedan vagon, pa udri po meni – Oćeš da se žališ?! – Neću!

Foto: Shutterstock

Znate, kad je čovek mlad može sve da preživi. To je ogromna prednost jer ne ostaju veliki ožiljci. Jednostavno, to se potisne i zaboravi. Imao sam 18 godina kad sam tamo došao, pozvao me je neki islednik Lukić, arogantan, debeo, ciničan. Kad me je video, kaže: Pu, bogati, šta vidim, a ja mislio da ću videti nekog čoveka, pravog neprijatelja!? A, ono vidi, šaka jada!? Koliko si to dobio, auuu 20 godina! – Mislim da su dve! – Nisi dobro video, nije to tačka, to je nula! – Pa, dobro, 20 i ovih 18, kad izađem, taman, momak za ženidbu! Već je bio razrađen ritual preobraćenja: kad uđete na otok, odmah vas grubo ošišaju do glave, svlače golog i potapaju u vodu. Tu su stražari pa ko izviri iz vode dobije po glavi, da dublje zaroni. Potom vas zapraše praškom protiv vašiju, a onda tako goli trčite kroz ljudski špalir, „topli zec”, dugačak oko kilometar. Noge vam brzo prokrvare po tom kamenju, oko vas ljudi urlaju: Bando…! Njihov zadatak je da vas tuku. Mene je udarilo možda pet, šest ljudi. Mnogi su pravili zamahe, kao da će da me udare, urlali, drugi su šaptali: Trči brže, mali! Neki su me, podmećući ruku, zapravo pridržavali da ne udarim nosem u kamen. Bila je to prećutna, skrivena solidarnost. Uprkos tome što su ljudi gubili nerve, u rastrojstvima zaista bivali zveri, ogromna većina se ponašala solidarno, koliko god su to mogli. Ne može se drukčije objasniti činjenica da se ti ljudi i danas, posle 60 godina, druže, da se ponašaju kao braća.

KAMENJE NA ZGRADI MUP-a

Prvog dana Milinko Stojanović, advokat, navukao je sebi kamen bliže, da ne bih trpeo težinu. Davao mi je uputstva šta da radim rizikujući da ja to možda izbrbljam; da odmah treba da kažem da sam stručnjak za nešto – Znaš li?! – Znam! Kad su pitali ko zna da kleše kamen, mune me: - Ja! Sve sam prste polomio. Tim kamenjem je obložena stara zgrada MUP-a, stradala u bombardovanju.

Foto: Shutterstock

Dao sam cigaretu starijem čoveku koji je bio bojkotovan, drhtao je u nikotinskoj krizi. Kažnjen sam vađenjem peska iz mora. Bilo je to najteže što se u tom trenutku da zamisliti. Januar je, duva bura u Senjskom kanalu, kad izleti morska pena ledi se i udara kao brijač. Kutlačom sa drškom od nekoliko metara, goli u vodi do grla vadimo pesak dok ne pomodrimo. Obično to biva za desetak minuta, onda dolaze drugi a mi se grejemo oko vatre koja je tu založena. U podne dobijem veliku temperaturu počnem da buncam, padam u vodu. Odvedu me u bolnicu i čujem kako zatvorski lekar Grujo Petrović, španski borac, kažnjenik, kaže: Ode ovaj mali! Tada još nije bilo antibiotika, dali su mi šaku sulfatizola, ali kad imate 18 godina vaš organizam je čudo. Ujutro, ja sam živ, temperatura 36. – Brzo trljaj ćebetom toplomer, sad će doći policijski lekar da kontroliše temperaturu. Trljam toplomer, temperatura je 39, pošteda tri dana, to znači da sam spašen. Od nas petorice gimnazijalaca na Golom otoku, istovremeno smo se trojica zatekli u bolnici. Okupimo se i smejemo, pred nama je večnost. Komandant logora pukovnik Vojin Jauković dolazi, ispituje nas: - Šta si ti? – Đak! Pita drugog, ovaj takođe đak. Pita trećeg... U njemu proradi patrijalhalni crnogorski poriv, okrene se i vikne: Pa, dobro, majku mu, je l ovo zabavište?! Ko je doveo ovu decu?! Zapišu nas trojicu, nađu i onu dvojicu gimnazijalaca, i na spisku onih koji treba da se puste nađemo se sva petorica. I sve bi bilo dobro, skratili bismo svoje golootočko stradanje, da u Rumuniju nije pobegao komandant ženskog logora u Gradištu na Dunavu. Motornim čamcem sa nekolio žena. Taj logor su proglasili nesigurnim; pravi se novi ženski logor na susednom ostrvu Grgur. Radili smo po 16 do 20 sati kao stoka, 105 dana. Kad smo završili izgradnju logora, odveli su nas u Žrnovicu, vojno odmaralište u blizini autoputa. Trebalo je da budemo golootočki manekeni; kad se pojavi Crveni krst ili neka međunarodna organizacija, onda se njima kaže: E, ovo je Goli otok! Nas lepo obuku, meso u pasulju, ima čak i tenisko igralište i biblioteka – kao na letovanju. Čim delegacija ode, sve po starom. Doduše, tu nije bilo mnogo šikaniranja, građani su prolazili, sve je bilo dosta vidljivo. I, u julu 1950. saopšte nam da smo slobodni. Možemo da idemo kući.

Foto: Milena Đorđević

O Golom otoku najčešće se priča da je bio monstruozno mučilište, gde su ljudi jedni druge tukli, ubijali... Nije baš tako. Dešavalo se da ljudi gube kontrolu nad sobom, da su iz očajanja pristajali da rade svašta... Kasnije sam negde čitao kako na naš nervni sistem deluje žeđ. Vodu smo dnevno dobijali na poklopcu porcije i to nam je bila sva voda. Čitav dan radite u kamenolomu, na jakom suncu, užasno dehidrirate, ali bilo je ljudi koji su pola te vode upotrebljavali da bi oprali zube. Nisu se dali, trudili su se da očuvaju dostojanstvo.

Pitao sam sebe: Čekaj, ti znaš šta je život, video si koliko može da bude naporan, gadan i opasan, a besmislen! Šta tebe to tako čvrsto vezuje za život? I našao sam odgovor – radoznalost! Strašno me zanima šta će biti sutra, šta će se dogoditi. Rano sam shvatio da mi ništa ili veoma malo možemo da predvidimo šta će nam se dešavati. Da mi je neko na Golom otoku rekao: Slušaj, ovo će proći. Bićeš profesor, imaćeš đake, bićeš ugledan... Bože sačuvaj! Ja sam bio spreman na život večno obeleženog robijaša. Onda, kad sam se bavio naukom, nije mi padalo na pamet da na vrhuncu profesorske karijere, u 40 i nekoj godini, mogu da me izbace s posla zbog „povrede samoupravnih odnosa i ugleda druga Tita“! Još da su mi rekli: Slušaj, bićeš narodni poslanik! Da ćemo uopšte imati kakve-takve poslanike, izgledalo mi je dosta neverovatno. Pa kad sam postao predsednik Demokratske stranke i poslanik, da je neko rekao: Za deset narednih godina nećete napredovati za milimetar!, odgovorio bih: Ali, mi ulazimo u Evropsku zajednicu, Evropski parlament, modernizacija... Da, hoću da kažem da je život nepredvidiv, ali ako si dovoljno radoznao nađeš smisao.

Foto: Shutterstock

CRNAC U ALABAMI

Povratak kući bio je dosta uzbudljiv, niko nije smeo u gradu da se pozdravi sa mnom. Kad sam se pojavio na igranci, odsvirali su tuš i rekli da nema igranke dok narodni neprijatelj ne napusti salu. Kao da sam crnac u Alabami. Ali, ja sam došao iz još strašnijeg sveta, mogao sam to da podnesem. U tom očajanju, šta da radim, odem u Prokupje kod direktora gimnazije Bude Ilića, divnog čoveka. Kaže mi: - Nisi dolzio u školu, o tebi dalje niko nije vodio računa. Nestao si. Nismo te zvanično izbacili iz škole, izgubio si jednu godinu, sad i drugu. Imam prijatelja u Ministarstvu, neka samo rukom napiše da možeš naknadno da polažeš predmete. Ali, ja nemam ni ličnu kartu, samo potvrdu da sam pušten iz zatvora. Jedva sam došao do tog čoveka i on je napisao da mogu da polažem. Ono što je sada veliko i zanimljivo jeste da ja nisam bio spreman da polažem, nisam ni znao šta se učilo. Šta da radim? Celu noć nisam spavao. Profesori, koji su bili stari građani, naravno, nisu smeli da se dogvore među sobom, ali pošto su me voleli jer sam bio odličan đak, davali su mi pitanja tipa: Ko je napisao Gorski vijenac, iz matematike jednačinu sa dve nepoznate, iz biologije pitanje ko je tvorac evolucije... Poklonili su mi osmi razred gimnazije, na svoj veliki rizik. Hteo sam da im se revanširam, tvrdim da nijedan đak u našim školama nije tako spremio maturu. Učio sam po 15 sati 49 dana. Neki profesori skoro da su zaplakali zbog načina na koji sam odgovarao. Dobio sam sve petice.

(Telegraf.rs)